Malikijski mezheb je druga velika islamska pravna škola. Nazvana je po Imamu Maliku b. Enesu - Allah mu se smilovao.

Malikijska pravna škola svoje učenje temelji na sledećim izvorima: 1. Kur’anu, 
2. Poslanikovom sallallahu alejhi ve sellem Sunnetu, 
3. Jednoglasnom mišljenju ashaba. Navedena tri izvora su zajednička za sve četiri velike pravne škole u Islamu. Pored njih Malik kao izvore uzima još i:
4. Analogiju. 
5. Rešenja koja su od opšteg interesa za sve, tj ona rešenja koja tekstom Zakonodavca nisu naređena ni zabranjena. 
6. Praksa stanovnika Medine. Po ovome se Imam Malik razlikuje od ostalih učenjaka fikha. Imam Malik, naime, smatra da je kao izvor, praksa stanovnika Medine jača nego predaja koju prenosi samo jedan čovek. Ovo zato što se njihova praksa smatra svojevrsnom predajom opšteg postupanja po hadisu, a takva predaja koju prenosi grupa jača je od one koju prenosi samo pojedinac. Zbog toga, Malik za valjanost predaje koju prenosi samo jedan čovek, uslovljava da se one ne sme kositi sa prakson stanovnika Medine. 
7. Mišljjenje drugova Allahovog Poslanika sallallahu alejhi ve sellem. Pored hadisa Allahovog Poslanika sallallahu alejhi ve sellem, Malik u svom delu al-Muvatta navodi i fetve koje su izdali ‘Amr i njegov sin ‘Abdullah r.a. i fetve koje od ashaba prenose sedmorica poznatih učenjaka fikha u Medini. Zato se Malik smatra prvim imamom sunneta u svoje doba.

Raširenost malikijskog mezheba: 
Malikijska pravna škola prvo se proširila u Hidžazu. Odatle se proširila na Severnu Afriku, naročito na zemlje Magreba, a odatle dalje ka Andaluziji. U Andaluziji je malikijski mezheb bio toliko popularan da se za mesto kadije, pored poznavanja celog Kur’ana napamet, kao uslov kandidatu postavljalo da zna napamet i Imam Malikovo delo al-Muvatta. Svoj vrhunac u Andaluziji malikijski mezheb je dostigao u vreme Ibn Hišamove vladavine. U to doba poznati učenjak malikijskog fikha, Jahja b. Jahja imao je veliki uticaj na zvaničnu vlast pa se zahvaljujući njemu malikijski mezheb proširio u Andaluziji i zemljama Magreba.kao što se zahvaljujući Ebu Jusufu hanefijski mezheb proširio u Iraku. Danas je malikijski mezheb raširen u južnom Egiptu i Sudanu, kao i u ostalim oblastima afričkog kontinenta koji se nalazi nasuprot Hidžaza,..

Imam Malik b. Enes. b. Malik b. Ebu ‘Amir al-Asbehi el-Medeni rođen je u Medini 93./712. godine a preselio takođe u Medini 179./795. godine. Živeo je u vreme procvata i zalaska emevijske države i doživeo uspon slave i moći abbasijske države. Njegov pradeda Ebu ‘Amir bio je poznati drug Allahovog Poslanika sallallahu alejhi ve sellem. sa kojim je učestvovao u svim bitkama za Islam osim u bici na Bedru, a njegov deda Malik jedan je od najpoznatijih i najučenijih tabi’ina. Imam Malik b. Enes je dosta rano naučio ceo Kur’an napamet, počeo se kretati po kružocima posvećenim islamskim znanostima i još kao mladić stekao solidno obrazovanje naročito u oblasti islamskog prava. Učio je od Nafi’a, oslobođenog roba ‘Abdullaha b. Omera, Ibn Šihaba ez-Zuhrija, Ibn Hurmuza i Rebi’a b. ‘Abdurrahmana. Bio je u najužem krugu prijatelja Imama es-Sadika’ Abdurrahmana, pridavao je veliku važnost fetvama ashaba i poznatih tabi’ina. Cenio je i uvažavao učene ljude i prema njima se odnosio sa većim poštovanjem nego prema ljudima od vlasti i ugleda u društvu. Za njega je Imam Šafija rekao: “Malik je Allahov dokaz među ljudima.” Zbog svoje prvrženosti istini i prenošenja hadisa. “Zakletva pod prisilom nije valjanja”, Malik je zlostavljan i bio mučen. Kada je na mesto halife došao el-Mensur i pod prisilom od svih muslimana pokušao izdejstvovati zakletvu na vernost, el-Mensurov namesnik u Medini Maliku je zabranio da kazuje spomenuti hadis. Da bi proverio pridržavali se njegove zabrane, poslao je svoje uhode da to provere, pa su ustanovili da ga Malik i dalje kazuje. Hadiskoj nauci je dao neprocenljivi doprinos sa svojim čuvenim i nadaleko poznatim delom el-Muvatta koje je sakupljao, pisao i doterivao punih četrdeset godina. Malik je bio prvi koji je ustanovio i detaljno razradio pravila hadiske nauke (rivajet). Njegova predaja Poslanikove sallallahu alejhi ve sellem tradicije se, s pravom, naziva zlatnim lancem .
Učenici Imama Malika: 
1. Abdurrahman b. el-Kasim el-Misri (rođen 128./746., preselio 191./807. godine) dvadeset godina se nije odvajao od Imama Malika. Pripada mu zasluga za dokumentovanje malikijskog fikha. Poznat je po svojojo bogobojaznosti, skromnosti, pobođnosti, strpljivosti i izbegavanju vladara kao i ljudi od vlasti uopšte. Od njih je odbijao primiti čak i poklone. 
2. Ebu Muhammed ‘ Abdullah b. Vehb b. Muslim (rođen 125./742., preselio 197./812.) Bio uz Imama Malika poslednjih dvadeset godina njegovog života, Napisao je dva poznata dela: al-Muvatta’ al kabir i al-Muvatta’ as-sagir.Iako je bio veliki poznavalac i hadisa i fikha, izbegavao je prihvatiti se posla kadije i izdavannja fetvi. Zahvaljujući njemu, malikijski mezheb se proširio u Egiptu. 
3. Ešheb b. ‘Abdul’aziz el-Kajsi al-‘Amiri (rođen 140/757 a preselio 204/819 godine). Njega je u Egiptu zatekao Imam Šafija koji je za njega rekao: “Egipat nije iznedrio boljeg poznavaoca fikha od Ešheba.” 
4. Ebu Muhammed ‘Abdullah b. ‘Abdulhakem (155/722 – 214/829) bio je veliki poznavalac fikha, čestit, istinoljubljiv i blage naravi. Bio je Šafijin savremenik i prijatelj. Napisao je poznata dela: al-Muhtasar al-kabir, al-Muhtasar al-avsat, al-Muhtasar as-sadžir, al-Ahval, al-Kada’ fi al-bajan…
5. Esed b el-Furat (preselio 213/828) bio je veliki učenjak fikha i poznati vojskovođa. Poreklom iz Nejsabura, a odrastao je u Tunisu. Iz Tunisa je otišao u Medinu na školovanje kod Malika. Nakon toga se uputio u Irak gde je neko vreme učio pred Ebu Hanifinim učenicima (Ebu Jusufom i Muhammedom). Nakon povratka u Egipat bio je postavljen za muftiju malikijskog mezheba. Dok je taj posao obavljao, sakupljao je građu koja mu je kasnije poslužila za pisanje dela al-Mudavvana koje je sredio i komletirao u Kajrevanu. Bio je komadant muslimanske vojske koja je poslana da osvoji Siciliju. Smrt ga je zatekla dok je opsedao grad Sirakuzu (na Siciliji).

• Prethodna
• Sledeća