Hvala Allahu Gospodaru svetova, koji vernike ne ostavlja bespomoćne već ih pomaže i pokazuje im izlaze iz najtežih situacija, tako da uz Negovu pomoć od nemoćnih i poniženih postaju pobednici. Neka je salavat i selam na Allahovog miljenika Muhammeda, sallAllahu alejhi ve sellem, koji je predvodio svoje ashabe u najtežim situacijama i uz Allahovu pomoć, doveo ih do toga da budu uzor generacijama koje će doći posle njih. Neka je salavat i selam i na njegovu porodicu, ashabe, i na sve vernike koji ga slede.

Učenjaci navode dva uslova, koja moraju biti ispunjena, da bi delo bilo primljeno kod Allaha, dželle šanuhu, a to su iskrenost u delu i ispravnost dela, tj. da bude u skladu sa sunnetom Poslanika, sallAllahu alejhi ve sellem. U tumačenju drugog ajeta sure El-Mulk: “…da bi iskušao koji će od vas bolje postupati”, Fudajl b. Ijjad, rahimehuLLah, je rekao: “Tj. ko će u svojim postupcima biti iskren i čiji će postupci biti ispravni. Pa ako delo bude iskreno i neispravno, neće biti primljeno, a ako bude ispravno a neiskreno, neće biti primljeno sve dok ne bude iskreno i u isto vreme ispravno.” Ibn Kesir u svom Tefsiru, u komentaru poslednjeg ajeta sure El-Kehf: “Ko žudi da od Gospodara svoga bude lepo primljen, neka čini dobra dela i neka, klanjajući se Gospodaru svome, ne smatra Njemu ravnim nikoga!”, kaže: “Allahove reči: ‘...neka čini dobra dela’, znače: dela koja su u skladu sa Allahovim šerijatom, a reči: ‘neka, klanjajući se Gospodaru svome, ne smatra Njemu ravnim nikoga’, znače da tim delom želi samo Allahovo zadovoljstvo.” Svaki iskreni vernik pre svakog ibadeta nastoji da očisti svoj nijet i uglavnom iskreni vernici postignu čistoću nijeta (iskrenosti) i sa čistim nijetom započnu ibadet. Međutim, potrebno je napomenuti da i u nastavku činjenja dela treba voditi računa o nijetu, jer mnogi se zavaraju time što misle da se nijet ne može pokvariti u toku činjenja samog dela, ako je prethodno to delo započeto sa čistom namerom. Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, upozorio je na činjenicu da se nijjet može pokvariti u toku samog ibadeta, iako je taj isti ibadet započet čistim nijjetom. Ebu Seid, radijAllahu anhu, kazuje: “Jednom prilikom kada smo se prisećali Dedžala, među nas je došao Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, pa je upitao: ‘Hoćete li da vas obavestim čega se za vas više plašim od Dedžala?’ Mi smo odgovorili: ‘Da!’, pa je Poslanik sallAllahu alejhi ve sellem, rekao: ‘Skrivenog širka, koji se ogleda u tome da čovek ustane da klanja, pa onda ulepša svoj namaz kada primeti da ga neko gleda.’” (Hadis beleže imam Ahmed u Musnedu i Ibn Madža) Ovaj skriveni širk, koji se spominje u hadisu i na koji Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, upozorava vernike, u šerijatskoj se terminologiji još naziva rijaluk, kao što se navodi u drugom hadisu: “Najstrašnije od svega što se bojim za vas jeste mali širk.” Ashabi upitaše: “A šta je to mali širk, o Allahov Poslaniče?”, a on odgovori: “Rijaluk.” (Hadis beleže Ahmed i Ibn Hiban, a hadis je ispravan, prema uslovima Muslima) Zbog toga su svi islamski učenjaci, počevši od ashaba, tabiina i svih ostalih do dana današnjeg, upozoravali na opasnost rijaluka.
Mi ćemo navesti samo neke od puteva kojima šejtan najčešće prilazi vernicima sa ciljem da pokvari iskrenost njihovih nijeta u ibadetima.

Bespotrebno javno pokazivanje dela Kad god čovek sedne sa nekim u društvu, uglavnom počne govoriti o svojim delima: “Uradio sam to i to...”, “Dao sam sadaku u tolikom i tolikom iznosu...”, “Ja naveče ne mogu klanjati noćni namaz duže od dva sata jer se umorim, a ne mogu ni da postim nafilu više od svakog ponedjeljka i četvrtka”. Isto tako postoje osobe koje ciljano čine neki ibadet kako bi ih drugi videli i pohvalili zbog toga. Osnova kod ibadeta jeste da ga čovek sakrije što je više moguće, jer je to bliže iskrenosti, a dalje od rijaluka. Zato je Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, rekao: “O ljudi, klanjajte kod kuće, jer najbolji čovekov namaz jeste onaj koji se klanja kod kuće, osim farz-namaza.” (Buhari i Muslim) Sunnet je da se nafila-namazi klanjaju u kući u tajnosti, jer se na taj način šejtanu zatvaraju vrata i ujedno se kuća ne pretvara u mezarje u kojem se ne klanja. Na taj način se i ukućanima praktično daje primer za obavljanje namaza. Ovo ne važi za namaze kod kojih je osnova da se klanjaju u džematu, kao što su pet dnevnih namaza, teravih-namaz, namaz prilikom pomračenja Sunca itd. Isti je slučaj i sa sadakom. Uzvišeni Allah kaže: “Lepo je kada javno dajete milostinju, ali je za vas bolje da je dajete siromasima kad niko ne vidi...” (El-Bekara, 271) Dakle, sadaka je ibadet koji se treba obavljati tajno. Međutim, javno se može davati u slučaju da je čovek siguran da neće podleći rijaluku, ili ako zna da će javno udeljivanje sadake potstaći druge ljude da i oni udele sadaku, ili ako će time rastužiti neprijatelje islama, ili ako želi oživeti zapostavljeni sunnet, a ako nema ovih razloga, onda se javno udeljivanje sadake suprotstavlja propisima. Jednom prilikom neki je čovek klanjao pored imama Esmaija, rahimehuLLah, pa je ulepšao svoj namaz i odužio rukū i sedždu. Kada je završio namaz, imam Esmai mu reče: “Mašallah, kako si lepo klanjao!”, a ovaj čovek na to reče: “Kad bi samo znao da danas još i postim.” Sličan je slučaj sa ljudima koji udele novac za izgradnju džamija, a zatim traže da se njihova imena stave u novine, da se javno vidi kako su oni dobrotvori, oni koji puno udeljuju u dobrotvorne svrhe i sl.

Lažno preuveličavanje dela Takvi ljudi često govore da su učinili neka dela koja nikako nisu učinili ili su učinili, ali ne u meri u kojoj to predstavljaju. U razgovoru s drugima sebe predstavljaju kao osobe koje su zbog svoje vere pretrpele velika iskušenja. Većina onoga što kaže za sebe predstavlja laž. Čovek koji lažno preuveličava svoja dela gori je od onoga koji javno čini dobra dela, jer je ovaj drugi poneo je dva harama: rijaluk i laž. Ovakve osobe često nikada nisu prisustvovale predavanjima učenih ljudi, niti su ih poselamili na putu, niti su se rukovali sa učenjacima, niti su ikada učenjaka poljubili u čelo. Jedan od šejhova današnjice navodi primer čoveka koji se predstavljao kao onaj koji je naučio Kur’an napamet, na sedam kiraeta, i da je to znanje stekao pred velikim učenjacima, ali kad je trebalo da pokaže svoje znanje, on je jedva čitao Kur’an gledajući u harfove, a kamoli da ga je znao napamet i to još na sedam kiraeta.

Ulepšavanje ibadeta kada vidimo da nas neko posmatra Čovek počne da klanja sa iskrenim nijetom, u ime Allaha, dželle šanuhu, ili udeli sadaku u ime Allaha, dželle šanuhu, ili zikri u ime Allaha, dželle šanuhu, i onda primeti da ga ljudi vide i posmatraju i tada poveća činjenje tog ibadeta, pa oduži namazom, udeli još više nego što je nanijetio u početku ili pojača intenzitet zikra. U tom slučaju vernik treba da odagna od sebe rijaluk na način kojim je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, podučio Ebu Bekra, radijAllahu anhu, rekavši mu: “Gospodaru moj, utičem Ti se od toga da Ti svesno učinim bilo kakav širk i tražim Ti oprosta od onoga što nesvesno i u neznanju učinim.” (Buhari, Edebul-mufred) Ako čovek poveća činjenje nekog ibadeta kada primeti da ga ljudi posmatraju, tada će, ako je taj ibadet sastavljen iz delova, biti nagrađen za taj deo za koji je imao iskren nijet, a za drugi deo ibadeta, kada je nijet počeo da prelazi u rijaluk, biće kažnjen. Takav je primer sa udjeljivanjem sadake: sve ono što je čovek podelio pre rijaluka, za to može očekivati nagradu od Allaha, dželle šanuhu, a deo sadake koji je udelio zato što je video da ga ljudi posmatraju, neće biti primljen i za to će imati greh kod Allaha, dželle šanuhu. Ako pak ibadet nije sastavljen iz delova, već je jedna celina, pa se rijaluk počeo javljati tokom ibadeta, kakav je, naprimer, namaz, takav ibadet neće biti primljen, makar njegov početak bio sa iskrenim nijetom. Za takav ibadet neće čovek imati nagradu, već samo greh kod Allaha, dželle šanuhu.

Ostavljanje činjenja nekog od ibadeta zbog straha od rijaluka Neki se ljudi plaše rijaluka i taj strah polako se povećava sve dok ne dostigne stepen vesvesa – šejtanovog došaptavanja, kada u potpunosti ostave činjenje nekog ibadeta zbog tog (neopravdanog) straha od rijaluka. Takav nalikuje na onoga koji se plaši smrti, a na kraju ga smrt ipak stigne. Prava iskrenost jeste stalna svest da nas Allah, dželle šanuhu, motri tako da se nijedan ibadet ne čini radi stvorenja, niti se ostavlja radi stvorenja. Tako, naprimer, čovek ima nijet da porani u džamiju (kako bi dobio nagradu za klanjanje u prvom safu u džematu) i onda, kada primeti da ga ljudi vide, iz straha od rijaluka počne dolaziti u džamiju nakon ezana. Isti je slučaj i sa vernikom koji uzme čitati Kur’an: kada vidi da ga ljudi gledaju, slušaju ili upute za njega dovu, on ostavi čitanje Kur’ana. Ili ako neko ostavi posao hatiba, veroučitelja ili daije samo zbog straha od rijaluka, čini veliku grešku. Vernik ne sme ostavljati činjenje dobrih dela zbog ljudi, isto kao što ne sme činiti dobra dela zbog ljudi. Takođe, česta pojava, posebno kod ljudi koji nisu redovni u nekom ibadetu, jeste da, nakon učinjenog ibadeta, pomisle da su učinili nešto veliko, nešto što će promeniti stanje ummeta, pa se onda počnu diviti sami sebi. Razlog za to jeste što se taj ibadet ne čini često i što se taj vernik nije privikao na taj ibadet. S druge strane, vernik koji redovno, recimo, obavlja namaz u džematu, ne vidi u tome rijaluk, za razliku od onoga koji obavi namaz u džematu prvi put pa se uplaši od rijaluka, a kada se privikne na redovno činjenje tog ibadeta, primetiće da će strah od rijaluka nestati. Takav je slučaj sa svim vrstama ibadeta. Ukoliko ih čovek čini redovno, onda iz njegovog srca nestane strah od toga da će se u njemu pojaviti rijaluk (skriveni širk). Neki ljudi ostavljaju činjenje dobrih dela odmah nakon što ih neko od ljudi pohvali za njih, ne znajući pri tome da je pohvala koju neko primi na dunjaluku od ljudi za neko dobro delo u stvari radosna vest za njega, kao što to kaže Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, u hadisu koji beleži imam Muslim u svome Sahihu.

Skrivanje ibadeta sa skrivenom željom da ljudi saznaju za taj ibadet. Postoje ljudi koji kriju svoj ibadet, ali imaju jaku želju u srcu da ljudi saznaju da su oni to uradili i skrivenim metodama rade na tome da ljudi saznaju za njihov ibadet, kao naprimer, čovek zikri u sebi, ali izgovara neke reči povišenim tonom, želeći time da ljudima skrene pažnju na to da on u tom trenutku zikri, kako bi ljudi rekli: “Mašallah, ovaj je pravi pobožnjak, njemu se jezik ne suši od stalnog spominjanja Allaha, dželle šanuhu”, ili kada neko posti dobrovoljni post, a jedva čeka da mu neko ponudi nešto od jela, kako bi odbio rekavši: “Ja danas postim!” Na prvi pogled deluje kao da ovi ljudi nastoje da sakriju svoje ibadete, a u stvarnosti u njihovom srcu postoji jaka želja da ljudi saznaju za to. Međutim, dela se vrednuju prema nijetima i svako će dobiti nagradu za delo shodno nijetu u svom srcu.

Podsećamo vas i pozivamo da postite Dan Ašure (deseti dan meseca muharrema), koji pada u utorak 11.10. 2016, za koji sledi velika nagrada i za koji je naš Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: 'Post Ašure je uzrokom praštanja greha koji su učinjeni protekle godine!'(Muslim) Poznati ashab Abdullah ibn Abbas,radijallahu anhu je rekao:... "Nisam video da Allahov poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, toliko nastoji postiti dan smatrajući ga boljim od drugih kao što je nastojao postiti ovaj dan, dan Ašure...” (Buhari). Abdullah ibn Abbas, radijallahu anhu, prenosi: “Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je došao u Medinu i primetio da Jevreji poste na Dan ašure, pa ih je upitao: „Zašto to činite?“ Odgovorili su: „Ovo je dobar dan u kojem je Bog spasio Izraelćane od njihovog neprijatelja, pa ga je zbog toga Musa, a.s., postio. „Pa ja sam Musau preči od vas“ – rekao je Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem. On je zatim nastavio da posti taj dan i naredio je da se posti.“ (Buhari) Imami Nevevi napominje da su islamski učenjaci jednoglasni u tome da je post na Dan ašure mustehab. Post devetog dana uz deseti Abdullah ibn Abbas.radijallahu anhu je takođe rekao: "Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je postio dan Ašure i naredio da se posti, pa su rekli: Allahov Poslaniče to je dan kojeg obeležavaju Jevreji i hršćani! Na to je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kazao: Kada dođe naredna godina postićemo, ako Bog da, i deveti dan. Međutim pre nego je došla naredna godina Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je preselio" (Muslim). Poznati islamski učenjak Ibn Kajjim je rekao:" post dana Ašure ima različite stepene; - najpotpunije je da se posti, deveti, deseti i jedanaesti dan, - drugi stepen je, da se posti, deveti i deseti, - i najniži stepen je, da se posti samo deseti dan. Braćo i sestre! Posteći ova dva dana, uz Allahovu pomoć postižemo nekoliko ciljeva: 1) Bićemo nagrađeni posebnom nagradom, za post, kao poseban vid ibadeta; 2) Posteći i izvršavajući druge ibadete u mesecu muharremu, postižemo Allahovo zadovoljstvo i milost; 3) Ovim načinom posta se razlikujemo od sledbenika prošlih knjiga; 4) Sledimo praksu Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem; 5) Brišu nam se gresi koje smo učinili u protekloj godini.

Islam nije neka nova vera, već jedna te ista Istina koju je Bog objavljivao preko svojih poslanika svakom narodu. Za jednu petinu čovečanstava, islam je i vera i celokupni način života. Muslimani slede veru mira, samilosti i praštanja, ali i veru pravde i očuvanja dostojanstva ljudskog bića.

 Šta muslimani veruju?

 Muslimani veruju u Jednog, Jedinog, ni sa čim uporedivog Boga; u meleke (anđele) koje je On stvorio; u poslanike kojima je slao Svoje objave da ih dostave ljudima; u Sudnji dan i pojedinačno polaganje računa za dela; da se sve zbiva s Božijom voljom i određenjem i u život posle smrti. Muslimani veruju u sve Božije poslanike od Adema (Adama), pa preko Nuha (Noe), Ibrahima (Abrahama), Ismaila (Jišmaela), Ishaka (Isaka), Jakuba (Jakova), Jusufa (Josipa), Ejjuba (Joba), Musaa (Mojsije), Haruna (Arona), Davuda (Davida), Sulejmana (Solomona), Ilijasa (Ilije),  Junusa (Jone), Jahjaa (Ivana), do Isaa (Isusa), neka je mir Božji nad svima njima. Ali konačna Božija poruka čovečanstvu, potvrda večne Poruke i srž prethodnih objava data je Muhammedu, neka je Allahova milost i mir na njega., preko meleka Džibrila (Gabrijela).

Kako se postaje musliman?

Jednostavno, izgovaranjem reči: Samo je Jedan Bog i Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, je Njegov poslanik. Ovom formulom vernik ili vernica izjavljuju verovanje u sve Božije poslanike i objave koje su donosili.

Šta znači reč islam?

Arapska reč islam znači predanost, a nastala je od riječi selam, što znači mir. U verskom smislu, islam znači potpunu predanost Bogu. Reč Allah je arapska reč za Boga, koju upotrebljavaju Arapi – musliman, tako i Arapi – hrišćani, odnosno nemuslimani.

Koji su to pet stubova islama?

Oni su okosnica muslimanskog života: verovanje, molitva, briga za siromašne, samopročišćenje i hodočašće u Mekku za onoga ko je u mogućnosti.

1. Šehadet

Samo je jedan Bog koji zavređuje da bude obožavan, a Muhammed je Božiji Poslanik. Ova izjava verovanja, zove se kelimei-šehadet, jednostavna je formula koju izgovaraju svi vernici. Na arapskom jeziku, prvi deo te izjave glasi La-ilahe-illellah, a na naš jezik se obično prevodi: Samo je jedan Bog ili doslovnije: Nema drugog Božanstva osim Boga. Drugi deo kelimei-šehadeta je Muhammeden resulullah – Muhammed je Božiji poslanik. Uputa je došla preko ličnosti koja je samo čovek kao i mi .

2. Namaz

Namaz je naziv za obaveznu islamsku molitvu koja se obavlja pet puta dnevno. Njome se ostvaruje neposredna veza između čoveka i Boga. U islamu nema klera, namaz predvodi osoba koja poznaje Kur'an, a po izboru džemata ili zajednice. Ovih pet namaza se sastoje od telesnih pokreta i izgovaranja (učenja) odlomaka iz Kur'ana na arapskom jeziku, ali se dova ili osobna molitva može govoriti i na maternjem jeziku. Namazi se obavljaju (klanjaju) ujutro, u podne, poslepodne, po zalasku sunca i noću – na taj način određuju ritam čitavog dana. Iako je pohvalnije obavljanje namaza u džamiji, muslimani i muslimanke mogu klanjati skoro svuda: na poslu, u fabrici, na univerzitetu... Posetioci islamskom svetu budu iznenađeni središnjom ulogom koju namaz ima u svakodnevnom životu.

3. Zekat

Jedno od najvažnijih načela islama je da sve stvari konačno pripadaju Bogu i da je zato bogatstvo koje ljudi imaju amanet od Boga. Reč Zekat znači čišćenje  i rast. Naša imovina se čisti izdvajanjem jednog dela za potrebe siromašnih muslimana i muslimanki. Kao kod podrezivanja voćki, time se uklanja višak i pospešuje novi rast imetka. Svaki musliman i muslimanka sami izračunavaju svoj Zekat. Uglavnom Zekat se sastoji od plaćanja 2,5 % vrednosti imetka u toku jedne godine. Bogobojazna osoba, takođe, može dati koliko god želi u vidu sadake i to obično u tajnosti. Mada se reč sadaka može prevesti kao dobrovoljni prilog, ona ima  i šire značenje. Božiji poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: I obraćanje s veselim izrazom lica je sadaka. 

4. Post

Svake godine u mesecu Ramazanu (deveti mesec muslimanskog kalendara), muslimani poste od zore do zalaska sunca, uzdržavajući se, pri tome, od hrane i pića, i seksualnih odnosa. Bolesnima, nemoćnim, putnicima, trudnicama i dojiljama dozvoljeno je da ne poste, s tim što oni kasnije, u toku  godine, naposte propuštene dane. Ako telesno nisu u stanju to učiniti, onda trebaju nahraniti siromašnu osobu za svaki izostavljeni dan. Deca počinju postiti (i klanjati namaz) od (šerijatskog) puberteta, premda mnogi počinju i ranije. Iako je post vrlo koristan za zdravlje, on se prevashodno smatra sredstvom duhovnog samočišćenja. Ustezanjem od ovozemaljskih zadovoljstava, makar i nakratko, postač stiče iskrene simpatije prema onima koji gladaju, ali isto tako obogaćuje duhovni život.

5. Hadždž (Hodočašće)

Godišnje hodočašće u Mekku ili Hadždž, dužnost je samo onima koji su zdravstveno i imovinski u stanju da ga obave. Oko dva miliona ljudi iz svih krajeva sveta ide u Mekku svake godine, susrećući se sa ljudima raznih nacionalnosti. Mada je Mekka uvek puna posetilaca, godišnji Hadždž počinje u 12. mesecu islamskog kalendara (koji je lunarni,a ne solarni), tako da Hadždž i Ramazan padaju nekada u leto, a nekada u zimu.

Hodočasnici nose posebnu odeću: jednostavnu odeću koja uklanja klasne i kulturološke razlike. Obredi Hadždža, koji potiču od Ibrahima, Allahv mir neka je na njega, uključuju obilaske oko Kabe i prelazak između Saffe i Merve 7 puta, kao što je činila Hadžera tragajući za vodom. Potom hodočasnici stoje zajedno u prostranoj dolini Arefat i mole se Bogu za oprost. Ovaj obred podseća na Sudnji dan

Završetak Hadždža obeležava se blagdanom Kurban-bajramom, koji se obilježava namazom i poklonima.

Kurban-bajram i Ramazanski bajram (blagdan kojim se obeležava okončanje ramazanskog posta), glavni su blagdani u muslimanskom kalendaru.

Šta je Kaba?

Kaba je mesto obožavanja Allaha koje su sagradili Ibrahim i Ismail, po Božijoj naredbi, pre 4.000 godina. Napravljena je od kamena, na mestu za koje mnogi drže da je nekad bilo svetište, koje je podigao Adem. Bog je naredio Ibrahimu da pozove celo čovečanstvo na obilazak ovog mesta.

I danas kada hodočasnici (hadžije) tamo odlaze izgovaraju :

Odazivamo Ti se, Bože!

Ko je Muhammed?

Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, rođen je u Mekki 570.g.  Pošto mu je otac umro pre rođenja, a majka nekoliko godina kasnije, Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, je odrastao u kući svog strica iz uglednog plemena Kurejš. Dok je stasavao, toliko je postao čuven po istinoljubivosti, velikodušnosti i iskrenosti da se od njega često tražilo da presudi u sporovima. Istoričari ga opisuju kao tihog i razmišljanju sklonog čoveka. Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, je bio duboko religiozan i oduvek je osećao odbojnost prema dekadentnosti društva u kojem je živio. Stekao je naviku da povremeno meditira u pećini Hira, kod vrha Džebelun-Nur (Brda svetlosti), nadomak Mekke.

Kako je postao Božiji poslanik?

Kada mu je bilo 40 godina, dok je provodio vreme u osami, razmišljanju, Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, je primio prve reči od meleka Džibrila. Ova objava, čije će slanje trajati 23 godine, sačuvana je u knjizi koja poznata kao Kur'an. Čim je počeo recitovati reči koje je čuo od Džibrila i pozivati Istini koju mu je Bog objavio, Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, i njegova grupa sledbenika postadoše izloženi žestokim progonima, koji su bili toliko surovi da im je 622. godine Bog naredio da se isele. Ovaj događaj, poznat kao Hidžra (selidba) kada su muslimani napustili Mekku i otišli u Medinu, grad nekih 460 km severno, označava početak muslimanskog kalendara. Posle nekoliko godina, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, i njegovi sledbenici su se mogli vratiti u Mekku. Tom prilikom su oprostili svojim neprijateljima i konačno učvrstili islam. Pre nego što je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, umro u 63. godini života, veći deo Arabije je bio muslimanski. U rasponu od jednog veka nakon njegove smrti, islam se proširio do Španije na Zapadu i Kine na Istoku.

Šta je Kur'an?

Kur'an je zbirka upravo onih reči koje je Bog obajvio Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, preko meleka Džibrila. On ih je memorisao, a potom diktirao svojim drugovima, dok su pisari beležili, proveravajući tekst nekoliko puta za njegovog života. Ni jedna reč u 114 poglavlja ili sura nije izmenjena u toku predhodnih vekova, tako da je Kur'an po svakom detalju jedinstven i nadnaravan tekst objavljen Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, pre 14 vekova.

O čemu govori Kur'an?

Kur'an, poslednja Božija reč, glavni je izvor vere i prakse muslimana. Bavi se svim temama koje se tiču ljudskih bića: Mudrost, Vera, Molitva i Zakon. Međutim, njegova osnovna tema je odnos Boga i Njegovih stvorenja. U isto vreme, Kur'an daje upute za pravedno društvo, ispravno ljudsko ponašanje i pravičan ekonomski sistem.

Postoje li drugi verski izvori?

Da, Sunnet - dela i primer Božijeg poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, drugi je autoritet za muslimane. Hadis je pouzdano prenesena vest o onome što je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, uradio ili odobrio. Verovanje u Sunnet je deo islamskog verovanja.

Primeri Poslanikovih izreka

«Bog nije milostiv prema onome ko nema milosti za druge»,

«Nijedan od vas neće biti pravi vernik, sve dok ne bude želeo svome bratu ono što želi samom sebi»,

«Nije vernik onaj koji se najede dok njegov sused gladuje»,

«Istinoljubiv i pouzdan trgovac biće u društvu verovesnika, Božijih prijatelja i šehida (mučenika).

«Nije snažan onaj ko drugog obori na zemlju, već onaj  koji se savlada u srdžbi».

«Bog ne sudi prema vašim telima i izgledu, već gleda u vaša srca i postupke».

«Neki čovek je, idući putem osećao veliku žeđ. Kada je naišao na bunar, sišao je u njega, napio se i izašao. Tada je ugledao psa sa isplaženim jezikom kako liže blato ne bi li ugasio žeđ kao i on, pa se ponovo spusti u bunar, zahvati vode u cipelu i napoji ga. Zbog ovog dela, Bog mu je

oprostio grehe. Neko upita: «O Božiji poslaniče, zar ćemo biti nagrađeni i za ljubaznost prema životinjama, našto Poslanik odgovori:

„Postoji nagrada za ljubaznost prema svakom živom biću“.  

(Iz hadiskih zbirki Buharija, Muslima, Tirmizija i Bejhakija)

Kako se širenje islama odrazilo na svet?

Jedan od razloga za brzo i mirno širenje islama nalazi se u jednostavnosti njegovog učenja – islam uči veri u samo Jednog Boga koji zavređuje da se obožava. Islam, takođe, iznova upućuje čoveka da upotrebi inteligenciju i moć zapažanja. Za nekoliko godina, procvetala je velika civilizacija i univerziteti, jer prema Poslaniku, sticanje znanja je obavezno svakom muslimanu i muslimanki. Spoj ideja Istoka i Zapada, starog i novog, doneo je veliki napredak u medicini, matematici, fizici, astronomiji, geografiji, arhitekturi, umetnosti, književnosti i istoriji. Mnogi bitni sistemi, kao što su algebra, arapski brojevi, a takođe i pojam nule (važan za razvitak matematike) preneseni su u srednjovekovnu Evropu iz islama. Izumljeni su precizni instrumenti koji su omogućili evropsko otkriće Novog sveta, uključujući astrolab, kvadrat i dobre navigacione mape.

Da li islam toleriše druge religije?

“Allah vam ne zabranjuje da činite dobro i da budete pravedni prema onima koji ne ratuju protiv vas zbog vere i koji vas iz zavičaja vašeg ne izgone – Allah zaista voli one koji su pravični... (Kur'an, sura: El-Mumtehane, ajet 8.)

Istorija obiluje primerima muslimanske tolerancije prema drugim verama: Kada je halifa Omer, radijallahu anhu, ušao u Jerusalim 634. godine, islam je zagarantovao slobodu veroispovesti svim verskim skupinama  u gradu. Islamsko pravo, takođe, dozvoljava nemuslimanskim zajednicama osnivanje svojih sudova, koji sprovode porodično pravo u tradiciji naroda kojima pripadaju same manjine.

Šta muslimani misle o Isusu?

Muslimani Isusa zovu Isa, alejhi selam, poštuju ga i očekuju njegov Drugi dolazak. Smatraju ga jednim od najvećih Božijih poslanika poslanih čovečanstvu. Musliman nikada ne spominje njegovo ime, a da ne doda alejhi selam, tj. Neka su mir i blagoslov Božiji s njim. Kur'an potvrđuje njegovo čudesno nevino rođenje (jedna kur'anska sura nosi naslov Marija, na arapskom Merjem), a Merjema se smatra najčasnijom od svih žena. Kur'an opisuje blagovest: I kada Meleki rekoše: «O Merjema, tebe je Allah odabrao i čistom stvorio i bolju od svih žena učinio.» «....O Merjema, Allah ti javlja radosnu vest, od Njega Reč: ime će mu Mesih biti, Isa, sin Merjemin, biće viđen na ovom i na onom svetu i jedan od Allahu bliskih; on će govoriti ljudima još u kolevici, a i kao odrastao i biće čestit» - ona reče: «Gospodaru moj, kako ću imati dete kad me nijedan muškarac nije ni dodirnuo,» - «Eto tako» - reče – «Allah stvara što On hoće. Kada nešto odluči, On samo za to kaže: «Budi !-i ono bude.»

(Kur'an, sura: Alu`Imran, ajeti 42, 45-47).

Isa  je čudesno rođen kroz delovanje iste sile koja je stvorila Adema (Adama) bez oca. Isaov, slučaj u Allaha je isti kao i slučaj Ademov: od zemlje ga je stvorio, a zatim rekao: «Budi!» - i ono bi.

(Kur'an, sura: Alu 'Imran, ajet 59)

Šta islam kaže o ratu?

Kao i hrišćanstvo, islam dopušta borbu u samoodbrani, u odbrani vere i za povratak u svoje domove, ukoliko je neko proteran. Islam propisuje stroga pravila ratovanja, koja uključuju zabranu nanošenja povrede i štete civilima, zabranu uništavanja letine, izvora svih vrsta voda, drveća i stoke.

S muslimanskog gledišta, nepravda bi pobeđivala u svetu kada dobri ljudi ne bi bili spremni žrtvovati živote za opšte dobro. “I borite se na Allahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu – Allah, doista, ne voli one koji zapodevaju kavgu.

(Kur'an, sura El-Bekare, ajet 190)

Ako oni budu skloni miru, budi i ti sklon i pouzdaj se u Allaha jer On uistinu sve čuje i sve zna.
(Kur'an, sura: El-Enfal, ajet 61)

Rat je, dakle, posljednje sredstvo i podleže strogim pravilima koja propisuje šerijat. Reč džihad doslovno znači borba. Muslimani veruju da postoje dve vrste džihada. Drugi džihad je unutarnja borba koju svaki pojedinac vodi protiv sebičnih želja, a radi postizanja unutarnjeg mira.